Политичке установе у Црној Гори

III

Политичке установе у Црној Гори 

До времена Књаза Данила, владика као врховна црквена и световна власт био је врло често, у ствари, без икакве власти. Главари племена, који су састављали сенат на Цетињу, били су све, и опет је свако племе за себе ратовало,  за што и кад је хтело; остала су му обично у помоћ долазила. Данило је управу у Црној Гори централисао у своје руке, и то не без велике противности главара, који су најпосле Црну Гору напустили, бојећи се убиства. Не треба за то држати да је Црна Гора у потпуном смислу овоме централизму управо подлегла; пошто се и данас старешине у племену само из истог племена узети могу.

Прича се да су потајни начини убиства, били пређе у великој моди, тако, да су владике грамзећи за светском власти многе главаре на веру домамљивали и у Биљарди (кући књажевој) убијали; и последњем владики Петру оваква се дела пребацују.

У политичком погледу са тачке интереса целокупног српства ова је промена установе државне у Црној Гори врло штетна. Много би лакше било теократну Црну Гору великој српској држави, која се образовати има, присајединити, него данашње Књажевство, у коме династички интереси, велико место заузимљу. Поред тога главари племена, који су били скоро међу собом равни, лакше би нове услове примили у којима би се, наравно, њихово стање побољшало, него садањи Књаз Црне Горе.

Ко би данас хтео писати историју првобитних народа са патријахалном управом, ништа му корисније не би било, до проучити данашњи начин управе у Црној Гори.

Књажевство насљедствено од времена Књаза Данила, није од тога доба никакве промене унутрашње управе у духу побољшавања искусило. Чисто изгледа, да је својим положајем, стањем и развитком житељства на вечиту непокретност осуђено, јер му сва средства, у свим данашњим околностима, не само недостају, него се и она што их има, у место да у напред иду, умањују.

Прва је политичка власт у Црној Гори. Књаз Он је и у форми и у делу неограничен. Све државне радње у њему се стичу. Он је администратор, судија, извршитељ и законодавац. Са Књазом води коресподенцију погранични мудир о украденој кози, као год што с њиме министри великих држава о политици Црне Горе преговарају. Нема ствари државне, или међу приватнима, које Књажевом решењу не би могла подлезати, ако му се само допада у то мешати се.

После Књаза као државно тело долази Сенат, у чију атрибуцију спада само на потчињеном степену осим политике спољне, све што се у Књазу стиче. У Сенату је на другом степену скупљена судска, административна, финансиска, наставна и све друге радње. Сенат, који је састављен из 15 чланова, имењује Књаз непосредно, но по највише из главара племена. Сенатори долазе по деловима, да неизменице своје сенаторске дужности врше.

Локална, админисративна а уједно и судска власт предате је капетанима, који први степен образују.

Премда ова три степена власти постоје, надлежности сваке нису опредељење, да се једна у круг радње друге две не меша. Процедуре нема никакве; све се овде свршава устменим поступком у најтешњем значењу реци. Памтење старешина сва је државна архива. Шта више и сам Књаз нема своје канцеларије. Његова се политичка акта находе по Скадру и свуда а за време Књаза Данила често су била и н а чишћење мундштикла употребљавана. (Док сам ја на Цетињу био, држао сам акта у мојој путничкој торби.)

Кад је који са решењем капетана, незадовољан, капетан и тужитељ дођу пред Сенат или Књаза и ту “давијају” (суде.)

Обичаји (такозвани Закон Књаза Данила скоро је без значења) који се често образују и на решења сенатских, сачињавају законе, по којима се суди. Врло је интересантно гледати, како судије често заплетена спорна питања добро расправљају, кад у спору  интереси кога од надмоћнијих нису заплетени. Место је за суђење зими око огња, а лети је пред крчмом или гдикод на ливади.

Кад год Књаз кроз Црну Гору путује сви се околни давијаши покупе, те им парнице решава. У тима приликама, кад је много посла, Књаз на једно, Мирко на другој, а скоро сваки сенатор на својој страни суде, само да “давијаше” што пре отправе. Природно је, да се оваки судоред не може својом мирноћом и уредношћу препоручивати. Који год код сенатора изгуби ставља се у групу око Књаза и тражи да му се ту поново суди. Од свију које сам видео при суђењу, Књаз је најнеразвијенији и највеће погрешке прави. Међутим, сва своја наређења, обично свагда мења, како Мирко¹) нађе да нису добра.

Од доказа заклетва је најглавнији. Она се у сваком спору нуди. Људи који највише неистину говоре, поверавају своје интересе таквом једном доказу, на ком се човек толико на реч поштена човека ослонити може. Писмени су докази преко мере ретки а званичних скоро никаквих нема.

У кривичним делима као и у грађанским Сенат образује праву пороту, он суди и осуђује по савести, како на затвор од 24 сата, тако и на смрт, но догађа се врло често да Књаз или Мирко пошљу кога са пијаце у тамницу без икакве даље процедуре. (Књаз ми је сам признао да је зимус Сенат имао муке са једним кривцем, који се није хтео одати, но да га је он својом виком и ћушкама на признање натерао.) Пресуде се у Црној Гори извршују као што се и изричу. Највећи драконизам ту се упражњава. Често се догађа, да дужник није у стању удовлетворити пресуду, и онда је обавезан извршитеље хранити док год дуг не намири.

Митрополит (народ га зове владиком) је у Црној Гори прво духовно лице; но из саревњивости или зебње, Књаз се толико меша у црквене ствари, да се права духовна власт сваки дан на мањи круг своди и омаловажава. Књаз раздваја бракове, даје дозволе за нове и, кад би му његова тромост допустила, сумњам да не би и чинодејствовао, бар из забаве.

Данак је у Црној Гори постављен на имање и односно је скоро јачи од данка, који се у Србији плаћа. Што пак мало данка долази узрок је томе оскудност у имању. Казивано ми је да данак, укупно са царином, која је на извоз и увоз пре неколико година стављена, износи од прилике 70 хиљада форинти у сребру, која сума, поред оних близу 10 хиљада дуката што Русија даје на развитак и издржавање народа, укупни су извори државни, поред доходка од глобљења. Ова је казна код Црногораца најчешћа, и то не из научних призрења, него зато што се глобом каса помаже, а ко се помаже од касе видеће се ниже. Мирко ми је потврђивао, да се новац на тај начин прикупљен, употребљава за издржавање тамничара, који ничег немају. Међутим, ако је веровати казивању, Мирко и ту находи помоћи. Он и оне који су на вечиту робију осуђени, по кратком времену из тамнице отпушта, само ако су му на терету. Пређе је ова глоба припадала власти и онда су се велика злоупотребљења чинила, јер не треба често човека стављати између савести и интереса. Нови је начин непремено бољи, њиме се истина Књажева каса помаже, али се, у исто време, народ мањем глобљењу излазе.

Цивилиста Књажева није одређена, он са државном касом као својом приватном располаже. Президент Сената имао је 700 талира, но Мирко се лако задовољава сада са оним што од државних трошкова претече. Сенатори су плаћени неједнако има их од 200 до 100 талира. Владика је плаћен 600 т. а капетани чини ми се, по 30 талира за годину.Више од годину дана почела се заводити и сад се може рећи да је заведена народна војска у Црној Гори, по начину усвојеном у Србији. При свем том што се главарство (команда)  над војском у племенима само људима из истог племена дати може ова нова инштитуција не може изостати да произведе знатне посљедице за државни живот овога народа. Две су власти овом подигнуте једна поред друге.  Стара, која све струке државне радње у надлежности има и нова која је од ове потпуно одвојена и која са војском заповеда и управља.

Скоро нема случаја да су се старе власти: војводе, сердари и капетани латили вежбања у војеним стварима  и да су задржали у народу главарство и у војеном погледу, за то је ово прешло на са свим нове људе. Пошто по темпераменту сваки Црногорац за главарењем жуди, то ће ови нови положаји у војсци и то у земљи гди, ако што вредити може, то је војска – створити у првим приликама велики антагонизам, нарочито кад Црна Гора с нама заједно у радњу ступила буде. Лако се може догодити да стари команданти у рату, војводе, буду неспособни руководити  нов начин ратовања са новим ратним средствима, који, ако се употребно буде, они ће морати бити скартирани.Од овог новог завода народне војске могу се очекивати двогубе важне последица; прво народ који се својом непослушношћу много не препоручује, навићи ће се на ред и на солидарно држање, а друго што ће се подизањем нове војне власти, наћи много угоднији терен за сједињење Црне Горе са Србијом, ако се на ову нову власт дјествовало буде.

У народну војску ступа народ са највећом ревношћу и само се онда на тешкоће наилази, кад би кога злостављати хтели, било због здравља или века; било због домаће инокосности. Образовање прве и друге класе даје огромне забуне и муке; нико неће у другој класи да остане, сматрајући за понижење. Ово су, по мом држању последице великог надметања у јунаштву које главари подхрањују; од туда је произашло  сечење непријатељских глава, а затим носова. Подраживање овако глупе саревњивости  порађа мржњу међу браћом а што је црње, може у даним тренутцима изложити и успех једног боја; јер онај који убије непријатеља нема никакве похвале; него онај који му мртвом главу осече или нос. На овај начин ни носови мртвих Црногораца нису у сигурности. Догађало се често да се око једног мртвог више њих посвађају док их непријатељи све не потуку. У Црној се Гори овакво јунаштво т.ј. број одсечених па ма и мртвих глава при делењу отличја рачуна.

 ¹) Отац Књаза Николе

Шта је у Црној Гори рађено за време мога задржавања на Цетињу

XXVII

Шта је у Црној Гори рађено за време мога задржавања на Цетињу

По учињеном споразумењу између Књаза Михаила и Књаза Николе овај је захтевао од Србије да му се пошаље један секретар, који би државне послове водио у духу уговором посвећеном, и један официр, који би ратну снагу Црне Горе имао изучити. Ја сам отишао на прво место, а г. Ивановић, под видом ађутанта Књаза Николе, за војени посао. Но, међутим, кад смо ми већ на путу за Црну Гору били, Књаз Никола не само да није отпустио своје чиновнике, као што је нама обећао; јер осим Зеге који га је при куповању пушака више него што он својим љубимцима дозвољава покрао, и који је Цетиње на прву примедбу оставио, Књаз је све задржао него је још и хтео позвати свога бившег секретара Корзиканца Понкрација, кога је Француска у интересу своје политике упутила да се Књазу Николи понуди. (По казивању Књагиње Даринке овај је човек много принео моралном покварењу Књаза Николе). Понкрације изостане, фала Књагињи Даринки и другим пријатељским упливима, који су представили Књазу, колико би тај поступак Србији непријатан, а у исто време и од њега неполитичан био у то доба и ја доспем на Цетиње. Г. Гарашанин казао ми је при поласку да је и Вацлик (шпион целог света, који га плати, у осталом глуп и незналица до крајности), са Цетиња отишао и зато се ја нисам ни најмање затезао моје зачуђење изјавити иако не Књазу, бар онима који су му морали казати рекавши да ја, да сам за његово присуство овде знао не бих сигурно из Београда кретао. Књаз је уверавао да је издао Вацлику налог да одмах са Зегом Црну Гору напусти, но то је човек, кога кад истераш на врата, он уђе кроз прозор; на сваки начин рече, он ће одмах ићи, и то одмах траје још и данас, при свем том што је Књаз до сад, можда, десет пута давао г. Петковићу своју Књажевску реч да ће Вацлик, кад за 7 дана, а кад и за 48 сати отићи. Ја сам при поласку мом говорио Вукотићу да би требало да Вацлик одмах за мном Црну Гору остави и он ми је обећао, да ће се његов одлазак догодити најдаље за 15 дана. Станко Радоњић сада ме уверава да је поменуто лице већ отићи морало.

Долазећи на Цетиње ја сам се праведно надао наићи на расположења која су из потписаног уговора проистицати имала, но далеко је од тога било стање на Цетињу. Књаз ме је врло хладно примио и изгледао као да се стара показати ми, да се ја као излишан што пре натраг вратим. Као што се напред видело на закључени уговор Књаз није ни најмање држао нити држат мислио; јер кад је г. Дучића послао, да на исти подпис од Књаза Михаила донесе, у исто му је време препоручио, и да се са присталицама "Заставе" у Пешти састане, и то Дучић и учини само не у корист Књаза Николе, него у интересу политике, која се у Београду води. Кад је Дучић потписан уговор и поред тога 3000 дуката донио а и обећање за 5000 пушака Књаз Никола му је пребацивао да га је овај издао и послатих 3 хиљ. дуката тек се послије три недеље склонио примити. Књагиња Даринка одмах је казивала Дучићу да се на Цетињу не мисле држати уговора, и да су врло незадовољни, што нас добро нису могли преварити. Наскоро затим дође једног дана Књаз код Дучића, поневиши и свој печат са собом и почне му предлагати, да он за Књаза Николу одвојено ради у Ерцеговини, па ће му дати све што он жели, сматрати га од сада свагда као брата, подићи му плату за сад на 1000 тал, а доцније према стању и на више, да је он готов све му то дати написмено и својим књажевским печатом потврдити. (Смешно је овде видети колико Књаз Никола сам себи не верује). Разуме се да је Дучић уместо да предлог Књаза прими говорио у интересу потписаног с нама уговора, који једини пут за спасење српског народа осигурава да је он као Књаз своју реч дао, од које не може одустати; но на ово Књаз примети, да има у уговору фраза н.пр. "кад се сво српство од Турака ослободи да ће онда и Црна Гора Србији приступити", која му, вели, дозвољава да одвојено остане док год једног јединог Србина под Турцима буде.

Овако сам ја расположење затекао на мјесец дана пошто је уговор потписан. Истина Књаз је писао Књазу Горчакову о његовим одвећ пријатељским односима са Србијом, а и грофу Штахелбергу коме је и то додао, да је он готов и престола одрећи се, ако то интереси целог српства буду изискивали, но то је била проста маневра да види како је Русија према томе зближењу расположена и, кад је видио из савета, који су му долазили, да се тога пута држати треба, Књаз је одмах почео плести са Француском, која се свима могућим средствима упињала одвојити Црну Гору од Србије. Нарочито је Књаз раздражен био против Русије и нас зато, што га је Русија за тражено оружје на Београд упутила. Овај одговор, којим је Русија дала познати Књазу, да није склона његове сепаратистичке тежње помагати, бацио га је у кревет и мом је хладном пријему допринео. Књаз, међутим, о тој ствари није ни хтео дуго говорити. Наједанпут зове ме у Кужину (оџаклију) и стане ми пребацивати, како смо га ми понизили, израдивши да му Русија, оружје које му је још раније обећала била, доставља преко Београда. То је дело, додаде г. Мариновића, који је учинио праву прљавштину (saleté) кад је тако што у Петрограду израдио. Ја ћу се, рече, држати уговора, који сам потписао али тражим да ме зато не понижавате. Ја сам казао Књазу том приликом да ми је та ствар потпуно непозната и да сумњам да је г.Мариновић штогод о томе у Русији радити имао, но ако је тако као што он вели, ми требамо Русији само захвалити што са тако пријатељском образрителношћу према нашим интересима поступа, избегавајући да она још јаче западну дипломацију противу нас побуди. Додао сам, даље, да патриотско пожртвовање, које Књаз Никола чини, неће у народу изгубљено бити, на које ми он опоро рече:"Ја сам доста преширан (préché) сврх тога, где нико осим мене  ништа не жртвује". "Господару", рекох му ја на то, "нико Вас није могао на то присилити да уговор с нама закључите, но ви сте сами увидели да је то велико и добро дело, за што сте га и потписали; па зато мислим да су и моји разлози умесни". Г. Петковић дође одмах сутрадан на Цетиње и исприча ми како Русија није ништа обећала била и како је одговор њен сасвим другачији, тј. Русија је одговорила да је Србија, која је у стању боље познати војне потребе Црне Горе, узела на се исте подмиривати. Г. Петковић развио је Књазу скоро исте разлоге, које и ја, и отворено казао, да је Русија то тако учинила у жељи да нашој слози допринесе. Овђе треба напоменути да ми је Књаз, на дан пред долазак Петковића, при ручку говорио, да не би добро било да се са Петковићем много састајем, јер је то човек и ако изгледа bêle (глуп) доста лукав, да испита шта му треба. Ово је била жеља да нашим пријатељским односима, који би се утврдити могли, сваки изглед поквари. Но у томе је толико било тешко успети: ја сам се са Петковићем довољно састајао, тим лакше што је он у моју кућу одсео, и о радњи и расположењима на Цетињу обавештавао га. Књаз је одмах приметио да се ми у мислима много слажемо и зато ми је баш последње вечери, по изласку Петковића из салона, причао како га је он изрибао зато што је он према његовим чиновницима подозрење изјавио. За мене, речено, да се Петковић изразио, да сам ја гори што се поверења тиче и од Зеге и од Вацлика. Ја сам се сутрадан са г.Петковићем том вештом поступку доста смејао. Кад је овога пута Петковић отишао са Цетиња, оставио је за собом исто нерасположење према Русији које је и затекао, разуме се код Књаза и Мирка само.

Кад је Књаз Никола видео да га је, по његовом схваћању, Русија Књазу Михаилу жртвовала, једва је чекао наћи кога који би то стање ствари пореметити могао и за ту је цељ Француска своје услуге понудила. Књаз је звао све консуле да му на Ново Лето дођу, но од свију дошли су само Вист и Бозио, што је Књазу много пријатније било, него да су сви дошли.

Ова је посета и ако под видом просте учтивости имала политичну циљ, која је Књазу већ била позната. Да би лакше успели, консули су повели по најцрњем времену и децу, како би се у фамилију лакше увући могли. Са Бозиом, ја нисам имао никаквог значајног разговора а Вист ми је говорио да је ствар наших градова на добром путу за успех и показао ми писмо г. Буреа, у ком стоји да се је Књаз Михаило латио мудре политике, коју је Књаз Никола отпочео. (Овој се фрази и сам Књаз смејао.) Даље, да је европска дипломација настала да автонимизира све провинције у Турској, на које ја приметим, да би то био најнесходнији начин започети решавање Источног Питања, рекавши да дипломација треба да је једанпут на чисто са оним што хоће и што може, јер је вријеме покрљавању прошло. Цео српски народ по примеру осталих тежи своме политичкоме јединству и разборитој дипломацији не остаје у интересу општег спокојства, да томе уједињењу припомогне. Он додаде да засад само треба обуставити кризу, на што је приметим да изгледа да по наше интересе криза не би била штетна и да је треба више желети него избегавати. Говорили смо и о упливу Француске за који ја приметим да је много попустио од важности, од како је француски кабинет Исток Аустрији жртвовати наумио. Од тога часа о политици није Вист са мном говорио. 

Француски је консул по свему што је сљедовало говорио Књазу оно исто, што му је у последњој визити предлагао т.ј. да треба да се стара да Црна Гора што добије и тако прву ролу себи осигура; а Француска да је готова подпомоћи је, са своје стране, код Порте. Конференције су трајале по неколико сати, и напослетку Књаз је дао најсвечанија уверења консулима да ће савету Француске искључено сљедовати и заклео се својом децом да ће реч своју држати. Књаз је том приликом да би скупље наплатио своје одцепљење од Србије, уверавао консуле како ће до који дан буна букнути у Ерцеговини, коју су Русија и Србија спремиле.

На дан по доласку консула Књаз се крене и мене поведе у свити у Брда. Узрок тога пута било је рђаво расположење које је између Књаза и Књагиње Даринке настало а имао је за изговор да види разорене блокаде услед последње црногорске мисије у Цариграду. За време док смо на Орјој Луци били нареди Књаз да Црногорци пређу Веље и Мало Брдо и све, који се од турских житеља не би изселилти хтели, изагнају а куће попале, иако су сви обитатељи овог места Црногорци само у турској граници. На оваки поступак Књаз није имао права, јер је Порта саизволила да имања која Црногорци на Вељем и Малом Брду притјежавају остану њима на уживање, али да места само остану у граници турској. Књаз је пак хтео да извије и да очисти Веље и Мало Брдо са свим од турских поданика и да га у своју границу узме. Књаз је издао већ местним властима налог да се прелазу Црногорца неће сметати. Заповест Књажева буде извршена и куће попаљене, због чега Велики Везир Књазу телеграфира, да се он нада, да ће се Књаз држати уверења датих у Цариграду, и за која је лично он Султану гарант учинио а Књаз одговори да се сукоб догодио без његова знања, и да ће он чинитеље казнити а оштећене накнадити и тражиће у исто време евакуацију (evacuation) места у питању. Другим телеграмом Велики Везир запита за значење речи evacuation а Књаз прећути не давши ни одговора, пошто више није могао врдати.a

У Брдима је Књаз прегледао једног дана војску на Ждребаонику, гди је било око 1500 оружаних новим пушкама а толико скоро без оружја. Војска се само фалити са расположењем за учењем. Мирко је желио да се Књаз на Орјој Луци задржи, но њему је већ доста било не видети Књагињу Даринку и тако се сутра дан на Цетиње вратимо.

Ту дочекају Књаза људи Вистових интрига. Овом ништа прече није било, вративши се у Скадар, гди су се он и Бозио фалили, да су искључиви уплив на Књаза добили, него да га још већма увуку у писмене изјаве, које би продуцирати могли, од њега добаве. У тој цељи Вист напише једно писмо са свим поверљиво, молећи Књаза, да одговори на депешу Исмаил-паше, у духу пријатељства према Порти, у коме је с њиме говорио. У тој депеши Исмаил-паша пише Књазу како му је достављено од мудира местних да се справља буна у Ерцеговини од Русије и Србије и како се он нада да Књаз у том колу није, почем је сам консулима исти устанак денонсирао. Турска власт, вели познаје све коловође, и што их до сад није позатварала није оскудност у снази, него што се нада да ће ови и сами увидети глупост предузећа и оканити се; на послетку моли Књаза да он посредује и умири Ерцеговину.

На Књаза у почетку овај поступак није правио никакву импресију, али кад му ја објасних, колико га Вист, на тај начин без икакве праве користи за Црну Гору, компромитирати и у своје замке уплести жели и представити га европској дипломацији са свим одвојенога од укупних србских тежњи, да је то невиђени начин понашања, гди се ни Његово Књажевско достојанство не штеди, Књаз се нађе јако узбуђен и у мал што није мој предлог усвојио да писмо Исмаил паше без икаква одговора поврати. На послетку буде одговорено Исмаил-паши врло укратко како се Књаз чуди да су његови разговори са консулима на Цетињу могли дати повода једном таквом званичном кораку а Вист добије једно писмо опоро у коме му Књаз његов начин поступања пребацује. Овом приликом сви су Висту на Цетињу замерили, но он се одмах у својој приватној коресподенцији Књазу извињавао како он не води према њему политику компромитирања и јавља му за долазак Кантакузена*), којом приликом препоручује Књазу да никог у Букурешт не шаље, док се с њим не би договорио.

Излишно би било овде даље говорити о глупостима које је Вист чинио, јер ове нису никакво упечатлење на Књаза чиниле. Он се решио био ползовати француском политиком против нас; па се на Вистове неуредности ни окретао није. Он ми је сам казивао како Виста плаћа, као што је и Књаз Данило плаћао Екарда, шта више да и његов агент Пејовић, заједно са Вистом, од Исмаил-паше прилично профитира.


По упуству Вистовом Вацлик је поднео Књазу један мемоар у том духу, да се надмоћије Србије поништи и предлагао начине како би Петровића фамилија у Српству прву ролу шчепала. Овај је мемоар тајно храњено мени од Сундечића додат, јер Књаз не крије од овога толико ствари, колико од нас Велико-Срба. Пошто се Књаз у духу тога мемоара са Вистом договорао, буде решено да се шиљу ордени и мисије Краљу грчком и Књазу румунском и да се с њима закључе савези, који би Србију на други план ставиле.  За Румунију израде Вист и Дафил да се пошаље Кантакузен пре у Црну Гору, те да се тиме Књазу Николи поласка; а што се тиче Грчке Књаз затражи моје мнење (наравно држећи да ми је његова цељ којој тежи непозната) у духу зближења и пријатељства. Ја нисам говорио ништа против пошиљања, него сам само приметио да би нужно било извести се претходно да ли је Краљ грчки расположен да тај орден у ово време прими? Јер не би требало са тим знаком пријатељства њега у забуну довести, а и себе можда изложити и то сам додао, да и ми требамо пазити да не радимо тако да нас Грци могу експлоатисати, него да исте натерамо на озбиљну узајамну радњу. На ову посљедњу приметбу Књаз ми рече, да тако умеју само Шумадинци радити. При свем том и ако му је непријатно било са мисијом одлагати, реши се преко г. Новикова, руског посланика у Атини најпре сондирати терен. Одговор приспе после неког времена у коме се каже да би Краљ Ђорђе, који има велике симпатије према свим христијанима на Истоку, више него што су их од пређе Грци имали, свагда радо знак пријатељства од Црне Горе примио, но да би то пошиљање у данашњим околностима могло његовој политици штете нанети, и г. Новиков саветује да се Књаз сад од тог корака уздржи, и због тога, што би он можда и српској ствари градова наудити могао и напослетку да ће он свој орден послати моћи. Да није г. Дучић ово писмо са руског преводио, ја о њему не би ништа знао, јер је оно тако Књаза разједило, да га је уништио, без да ми га је показао. Ова мисија пријатељством Руса пропадне, друга пак где су Французи искључено маневрирали успе, но без велики(х) користи.

Почем ми је била позната цељ визите румунског посланика, ја се нисам задржавао из раније представљати Влахе онакве какви су у ствари; њихову анархију, њихов државнички шарлатанизам и њихову спољну политику о којој нико рачуна не води, ценити. Казивао сам да они морају бити с нама и да уплив француски код њих може постојати само донде, док Русији не падне на ум истиснути га. Терен је, дакле, био прилично спремљен, а задоцнење Кантакузена и хладно и сувопарно писмо Краља Карла, бацили су доста хладне воде на надежде Књаза Николе.

Г. Кантакузен остао је на Цетињу неколико дана и оставио је за собом мнење лакомисленог и површног човека иако га је Књаз орденом II ст. одликовао.



Што се његове политичке радње тиче, а она му је била одвећ срећна, да ли ће Радоњић сада у Букурешту успети да закључи уговор са Влашком, по коме би ова одбила Бугарску, видећемо. Једне вечери уверавао је господин Кантакузен пред свима нама Књаза како се Русије чувати треба, и како је Француска једини прави пријатељ Срба и Румуна. На то Књаз мене запита: "Је л те г. Пироћанац да нам се Русије ваља чувати, као што каже г. Кантакузен?", на што је одговорим да г. Кантакузен нема, чини ми се, разлога ни са Француском хвалити се, јер је она Румунију пре неког времена Аустрији у замену за Венецију нудила, а што је главно, Француска је данас, за сваког који гледати зна, нас на Истоку смејаној аустријској величини жртвовала. На против, руска политика не изгледа да је тако опасна, што више да нам је она једина за сад пријатељска. Ту се разговор пресече. Друге вечери, пошто је Књаз већ пред сенаторима говорио како је и Власима криво што смо градове добили, започне се разговор о градовима, и ја почнем веселим тоном оцењивати користи, које ми отуда имамо, нашто г. Кантакузен заиште дозвољење да баци мало хладне воде на мој ентузијазам и рече ми, да ми имамо захвалити париској изложби за добитак градова, а да није тога било Француска никада не би саизволила да се жеља задовољи. Лако ми је било рећи г. Кантакузену, да је то управо наша заслуга што смо се од околности користити умели, да је то доказ наше зрелости, од које се српство добрим последицама надати може; но шта онда остаје, додадох, од јучерашњег тврђења да нам је Русија опасна а Француска једини искрени пријатељ. О политици преда мном није било више речи, но у овој зацело није трага оставила политичка мисија г. Кантакузена. 

Такође у духу тајног мемоара, буде решено једне вечери, кад сам ја изостао био са сједника, да се крену око 300 Црногораца за Кандију и то под управом војвода. Сутра дан Књаз ме упита шта ја о томе мислим. Ја развијем исте скоро разлоге које сам за шиљање ордена употребио, додавши да Грци и онако враћају стране добровољце, па не би требало трошити и крпати људе бадава. Онда ме је Књаз хтео шиљати у Котор, да ја одатле пошљем са мојим упутствима њиховог човека на Крф, те да тамо дозна, како би Црногорци примљени били; но и на то ја приметим да би боље било дочекати одговор од Новикова ради ордена па ћемо из њега закључити моћи како нам се владати треба. Одговор као што рекох, осујети и пошиљање мисије у Атину и Црногораца у Кандију.

Главна је пак радња Француске у Црној Гори за време мога бављења ишла на то, да навуче Књаза Николу послати без знања и учешћа Србије своју депутацију у Цариград, обећавајући овој сваку потпору Француске. На овај би се начин, мислили су у Француској, Књаз одвојио од Србије, криза у Турској бар за ову годину отклонила, а можда и наше питање градова отештало. Ова је радња отпочета и утврђена још у првој посети Виста на Нову годину, јер ми је доцније показивао једно писмо г. Буре-а у коме он тражи обавештење о кулама, којих порушење Црна Гора захтева. Најпре је Књаз мислио доставити своје жеље Буреу без да се на Порту или коју другу од сила обраћа, па би Буре, као што је Вист обећавао, све сам свршио. По наредби Књажевој Вацлик је био спремио план кула око граница, но на моје примедбе, да начин који француски консул предлаже, није пут којим ићи треба; да се не треба доиста, Француској, али ни осталим силама због ње замерити, што би се напријечено догодило ако би се тражење Црне Горе на Француску управило. Пошиљање тога објашњења о тврђавама пограничним буде изостављено, но онда Вист и Исмаил-паша понију у тој цељи радити да Књаз пошље Мирка у Цариград, обећавајући му да ће добити 5 милиона гроша, за накнаду имања црногорских која су у Турској граници заостала; но која међутим, не вреде, као што Књаз сам каже, ни 50 хиљада гроша а поред те суме новаца и пристаниште на мору - Спич. На моје примедбе да ће тешко бити данас са оваквим захтевима код Порте успети, Књаз ми рече да Вист мора ту као за себе да ради. Јер се погодио да му Књаз ако ствар успе педесет хиљада франака даде. Овако је Књаз Данило Екара плаћати морао па је зато и успевао. Извесно је у осталом, да Књаз Виста плаћа с једне, а Исмаил-паша с друге стране. Вист и Исмаил-паша плаћају Црногорског капетана Пејовића, а поговара се да и прајски консул, Лајхтенберг стоји под Вистовом платом. (Наравно то све иде из крађе Исмаил-паше.) За овог би последњег врло лако било успети да се уклони према данашњем држању Прајске.

Вист и Исмаил, да би ствар и са друге тачке која би привидно више збиље давала, отпочели, пошљу Осман пашиног секретара Константин Ефендију, тога је Књаз већ познавао, на Цетиње под видом, да преда Књазу једну ноту, о некој стоци, коју су Црногорци на исхрану у турску границу претерали били. Ово није био ни добар изговор. Ево што ми је Књаз казивао да је с њима говорио:

Секретар је Књазу говорио да се окане са Србијом држати, почем је у Србији једно правителство, кога се паду сваки дан надати треба; да Турска има војску, која се сваки дан моли Богу на Србију поћи и, напослетку између многог другог, положио питање: шта би Књаз могао тражити те да се од Србије одвоји. Да ли му је доста Спич, па и Подгорица, и за које би онда време миран остао. Књаз је опуномоћио Константин Ефендију да ради на тој ствари, а овај му је дао реч, да ће га о успеху за шест недеља известити.

Француском консулу морало се ово отезање Књажево послати и депутацију у Цариград (сад се већ говорило за Петра Вукотића) врло слабо допадати, зато се реши сам собом доћи на Цетиње да последњи покушај учини. И пређе је Вист противу Србије говорио, опомињући на наше издајство од 1862.године, кога се бојати треба да се не понови, и на нашу велику мудрост-лукавство, но овом приликом није нас штедио никако. Он је Књазу Николи представљао како се он оставља апсорбирати од Србије помажући својим подозрителним понашањем успех наших рекламација; како Црна Гора за себе да мисли, а нарочито Књаз за своју династију; и толико је био успео, да је Књаз коначно решио депутацију у Цариград послати, која би имала и његов долазак обећати, у случају поновљеног исхода садањих тражења. Књаз ме зовне пред вече и рече ми, да имам те ноћи ставити са Вистом на хартију тачке, које би Црногорска депутација тражити имала.

Као што ми је Књаз казивао, те би тачке биле: 1. Накнада за имања Црногорска, која су у Турској граници заостала, у вредности од пет милиона гроша или Никшић. Накнада у земљи на једном месту идеја је г. Петковића, зато што би земљу народу поделили, а од новца само би Књаз профитирао; али Вист, који има свој део у новцу примати говорио је да се он (Књаз) мора бринути и како ће своје кћери удати, и тако је саветовао тражити новац. (Види се колико би се Црногорци користити имали од накнаде у новцу).

2.

Порушење подигнутих Кула.

3.

Да им Султан да Еквиволент (одговарајућу вредност) у новцу за лађу, коју је Књазу поклонио, ако једно пристаниште Црној Гори не би дао. (Бозио је обећао да ће Италија купити лађу, чини ми се за 400 хиљ. франака). Напослетку да се за ту цељ шаље Мирко у Цариград, који је опуномоћен и о другим стварима третирати. 

И ако ми је Књаз таквим тоном говорио, који радо не трпи примедбе, ја сам му моје учинио. Што се тражења еквивалента за лађу тиче, Књаз је одмах увидео да би тиме учинио крајњу неучтивост и изоставио га је. За осталу цељ мисије приметим му да би Књаз на овај начин само компромитирати могао опште интересе Српства и то без икакве добити за Њега и Црну Гору, јер Француска иде само на то да га од Србије одцепи а не да што за њега учини, јер није могуће паметно предпоставити да Французи желе подпомагати намере Српства на Цетињу а нападати их у Београду. На то ми Књаз признаде, да му је Вист отворено казао да Француска доиста не гледа добрим оком нашу слогу и да је она готова све чинити да исту поквари, зато што она протежира фамилију Петровића. Да би Виста јаче за ствар заузео, Књаз му је рекао да ће се он о свему претходно са Србијом договорити морати, нашто се Вист ужаснуо и опомињао га најенергичније на пропаст његове династије.

Књаз ми је том приликом показао многобројну листу лица, за које француски конзул тражи ордене, и којих вредност преко три хиљаде фр.износе, и решио са мном, да само два пошље а што се тиче пошиљања Мирка у Цариград ("одговорите", рече ми, "Висту, да се о томе најпре са Србијом споразумети желим") решио се по моме настојавању, да на то г. Петковића, кој се ту на Цетињу десио, о свему у знање постави.

 

Но ово је решење само до сутра дан трајало. Вист је поново успео повратити Књаза на своје планове, и сутра дан, сам је, без мене редигирао точке, које ће он собом у Париз понети, да сазна тамо са каквим ће расположењем министар ту ствар примити. Француски консул, пошавши са Цетиња понео је са собом у место 2,19 ордена разног реда, поред оних 9 што је у првој посети добио. (Мирко је највише допринео да се у Цариград иде, те да се на тај начин надмоћије Србије контрабалансира). Поред тога Ђуро Матановић отишао је пре Виста на Ријеку и ту му предао неке новце, за које је Вист Књазу топло благодарио. Књаз се изговарао, да су ти новци за њихове рођаке, но онда зашто би Ђуро имао чак на Ријеку ићи да преда 500 фр. и зашто би Вист Књазу благодарио.

Ја сам о свему што се овом приликом радило са г. Петковићем отворено говорио и услед чега он је од Књаза тражио писмену изјаву, сврх свега што је са Вистом закључио и добио је при поласку писмено уверење Књажево да никога неће слати у Цариград док не запита кога треба (ово је Петковић разумевао за Русију, а Књаз оставио себи отворена врата), Књаз је том приликом говорио г. Петковићу како је Вист неучтив и несносан, тако да му је најпосле морао рећи да он (Књаз) зна када ће се и где питати, и када ће и где питати када му до шиљања буде.

Премда је г. Петковић полагао на ову писмену изјаву Књаза, ја сам у исту слабу веру имао, но опет сам држао да од успеха мисије у Цариград неће ништа бити. Одма сутра дан кад је г. Петковић полазио (и Књаз је онда ишао до Његуша), Књаз је у соби г. Ивановића, пред Сенаторима и предамном причао како се јуче у вече са г. Петковићем спрдао, давши му нешто написмено, но што је црње било јошт у вече, кад је Петковић затворио за собом врата, при поласку, Књаз му је показивао колено (као што код нас чине са лактом).

И г. Петковић добио је том приликом неколико ордена за Русе, а мени је Књаз казивао да је послао орден г. Мариновићу, што није истина.

Вист је имао обичај показивати Књазу рапорте које он свом министру или посланику у Цариграду шаље односно Црне Горе. Зато је одмах по свом одласку и сад доставио Књазу рапорт о последњој његовој визити на Цетињу. У том рапорту Вист каже да га је Књаз најзваничније уверио, да ће он искључено следовати савете Француске, јер су они једини без интереса и пријатељски; поред тога послао је и писмо г. Буреа на француског консула, у ком г. Буре пише, да Француска подозрева на Књаза Николу због његовог држања и многих мисија (то су пошиљања Србије) у последње доба, и да она своју потпору у црногорским потраживањима не може дати без поузданих уверења да ће Књаз Никола њене савете следовати.

Рапорти који Вист Књазу на увиђење подноси, не могу бити они исти, које он својој претпостављеној власти шаље, него су просто тако за прилику склапани да на Књаза Николу ђејствује. Вист тако ниско уважава разборитост Књаза Николе, да је у једном рапорту казао, како је Црна Гора у последњем рату могла узети Далмацију од Аустрије а Ерцеговину од Турске и да јој ове државе ни најмање нису благодарне за њено тако пријатељско понашање. (И сам се Књаз овој фрази смејао). У свом рапорту, напослетку, каже Вист да је главна цељ депутације Црногорске велика тајна коју ће он по налогу Књаза усмено г. Министру саопштити кад буде своју жену у Париз довео.

Не само мисија Црногорска него и Вистов пут у Париз а после у Цариград, не дођоше до остварења..

Јошт при поласку Књагиње Даринке са Цетиња писао је био Књаз Бадету и молио за дозвољење да његова лађа може под црногорским барјаком стајати у водама аустријским. Одговор се дао врло дуго чекати и био је негативан. Књаз се одмах затим обрати преко  Петковића Игњатијеву за руски барјак и пошто му Игњатијев одговори да се барјак руски само руском поданику дати може, тражио је Књаз Никола наш барјак, који сигурно не мисли употребити. Он се јако једи што је српски барјак признат а Црногорски није, кад је Црна Гора старија од Србије. У то се доба најозбиљније мислило шиљати мисију у Цариград, зато Књаз јави преко Петковића г. Игњатијеву, да је намеран послати некога у Цариград да поклон Цару врати и да том приликом и о другим неким стварима говори. На тај начин Књаз је хтео, дајући за привидну цељ мисији враћање лађе, да осујети оно обећање, које је Петковићу дао, да неће слати никог у Цариград док Русију не запита, но генерал Игњатијев проникао га је, и његов одговор био је следећег садржаја: "вратити лађу била би неучтивост и значи прекинути сношења са Портом, но које су то друге ствари о којима би посланик Књажев имао говорити". Кад је Књаз прочитао телеграм рече: "Није ме Петковић разумео", а у ствари је да га је врло добро разумео, јер Књаз је хтео да ништа Русима не каже а међутим да има изгледа, као да је њихов савет претходно питао; али му вештина црногорска и овђе остаде на празно.

Ствар мисије остане на томе неко време, но Висту је требало резултата. Пошто је ствар Куча о којој је говорено у овом мемоару, са свим уређена била, пошље Исмаил-паша свога човека са писмом (наравно и Пејовић га је пратио) на Књаза, којим му честита васкрсење, после десетак дана, радује се што је ствар Куча окончана и изјављује жељу да би се радо са Књазом састао на Ријеци или Виру, којом би му приликом имао нешто саопштити из Цариграда.

Запитан о томе, ја сам му представио, да тај састанак мора бити интрига Виста и Исмаил-паше за њихов сопствени рачун, јер кад би доиста паша имао налог састати се с Књазом, он се не би затезао доћи на Цетиње. Књаз ми онда додаде да је паша обећао, преко Пејовића, дати му хиљаду лира и рече ми, да је то сума, за коју се он не женира деранжирати. Напослетку склони се Књаз писати паши о Кучима и захвалити му на честитању, а што се састанка тиче поручи по пашином човеку да му се телеграфом јави има ли доиста што из Цариграда. Књаз је био врло нестрпљив док је телеграм стигао; јер је сад управо био шест недеља до обећања Констан-ефендије и он је често пофторавао пред својим људима, да га зато зову да му резултат његових преговора са реченим Ефендијом саопште. У телеграму Вист признаје, да нема ништа из Цариграда, него ипак моли Књаза да дође на састанак. Књаз је сигурно одговорио да пристаје, јер сутра дан без да сам ја што знао, крене се Књаз и Мирко на Ријеку. Мене није позвао зато што је Исмаил-паша то условије положио. Књаз кад се вратио није се дала особита радост приметити. Казивао ми је само да му је Исмаил-паша обећао дати три хиљаде лира под видом данка за Куче за ових неколико година.


Ја сам затим на скоро пошао и Књаз ми каза, на два-три дана пред полазак, да је он коначно решен слати кога у Цариград, јер, рече, ако Србија може чекати ја не могу. Овом хитном шиљењу није био узрок нестрпљење него састанак с Исмаил-пашом. И пошто је сада мисија са свим батаљена, види се колико је имала изгледа на успех.

Кад сам полазио Књаз Никола молио је да га и ми потпомогнемо у Цариграду. Ја му рекох да му наша потпора неће изостати, међутим, не би с горега било да Књаз пошиљање мисије обустави дотле, док се с нама не споразуме, јер иначе, пошто је Књазу познато, у којој цељи Француска на истој ради, врло би ружно изгледало, да Књаз Никола јавно тражи уцену од Порте и Француске да се од нас сљедователно и обштих интереса србских одвоји. Ја сам и то додао, да, на тај начин, Црна Гора не може ништа добити, јер ако се на њу данас обрати већа пажња, томе је Србија узрок, која, ако је напусти, одузеће тиме сваку цену преговорима са Црном Гором.

Књаз на то рече да му је немогуће чекати дуже а пробати, додаде, на сваки начин неће хрђаво бити; "ако добијем штогод ја ћу их преварити, а ако не добијем ја сам онда јошт јаче у ваше руке пао". (sic.)

Као што је напред споменуто Црна је Гора неку одвојену политику у Ерцеговини водила. За ту цељ створила је медаљу за рат од 62-ге год. Послала је попа Богдана (Из Зубаца, чини ми се, коме је пок. Милоје дао 10 дуката када је на Цетињу био), да купи неке потписе и спрема народ и за ту цељ дао му је Књаз 14 форинти, које је од мене позајмио. После тога, добавио је Књаз претњом попа Жарка из Пиве и њему упутства у истом духу дао. На Ђурђев-дан угрејан мало, после ручка, од старога вина, које сам ја тражио, Књаз понуди Дучића да изабере хиљаду Црногораца и с њима крене у Ерцеговину; но овај му одговори, да је свагда готов лити крв за свој народ, но да Књаз зна добро кад ће Дучић у борбу ступити кад се збиља и са изгледом за Српство и радити почне а то је кад Србија ступи у борбу. Књаз ми је при поласку говорио да намерава послати Вукотића у Ерцеговину, да тамо мало промути. Новине које су говориле о великом скупу Ерцеговаца у Манастиру Косиреву, и потписаном уговору, по коме би Ерцеговина до Неретве Црној Гори припала, сигурно о томе доносе вести. Станко Радоњић, међутим, уверавао ме овде, да Петар није макао из Црне Горе. Међутим ја сам уверен да се овакова радња не подиже са медаљама и неком стотином форинти у једном народу, који хлеба нема.

Док су преговарања о нашим градовима трајала, дотле су Књаз и Мирко и Петар били у грозници. Најпре су се надали, чему сам и ја доприносио, да ће Србија тешко успети; но кад постаде скоро извесно да нам се градови уступају, њихово се очајање није могло више крити - Књаз и Мирко на само, а Петар Вукотић и по пијаци потврђивали су онда, како смо се ми умели користити од њиховог рата од 62-ге године да Турке из вароши истерамо, а сада се користимо буном Кандије и њиховим савезом да градове добијемо, и како то тако не треба да буде, него треба да се договоримо па и за Србију и за Црну Гору у једно исто време радимо. - Услед тога, ја сам имао са Петром озбиљан разговор, којом сам му приликом казао отворено, да ће народни интереси прећи преко свију интереса себичних, и да Петру не пристоји тако говорити, пошто су му познати односи утврђени између Кнеза Михаила и Књаза Николе, да није истина да смо ми Црну Гору експлоатирали; јер одкуда јој сва ова војена спрема? И да, напослетку ми се никад нећемо дати за нос вући. (Ово је споменуто напред кад је о Петру говорено).

Књаз је одмах за тим дошао да поправи упечатак, протестирао о свом отечествољубљу и великом пожртвовању и као он неће за њега ништа тражити и молио ме је да свет о томе уверим ако он где погине. 

Поменутим, овде лицима нарочито је био противан полазак Кнеза Михаила у Цариграду, бојећи се да он тамо не добије што више од градова. Они су тај полазак хтели представити као напуштање српских интереса, у чему им је било тешко успети, па су се ваљда зато и решили да и Књаз Никола у Цариград иде, ако имао буде зашто. За то време говорио је Књаз да ће тражити рачуна од Србије шта је за њега урадила.

Ја сам већ из раније предвидио да је положај г. Дучића одвећ критичан и саветовао му да се уклони; јер после покушавања чињених да га на своју страну задобију, поњатно је било да им је то најнемилији човек. Разговор о Кучима био је узрок да се боја покаже. У Кужини (оџаклији) око ватре говорило се о Кучима (ја ту нисам био) и Мирко је претио да их огњем и мачем све истреби што нијесу на његову заповест у границу црногорску пребегли. Дучић је критиковао ту политику као неразумну и препоручивао политику благости убеђивања, као једи која се успеху надати може, и у ватри рече Мирку, да ће мозгови за мозгове да прскају и да се људи страшењем придивљаче а не придобију. Пример је у томе, што данас радије са Турцима него са Црном Гором држе. Онда Мирко дода "зар не би право било мушкетати једног војводу који Турцима пређе", а Дучић му одговори да за таки случај постоји закон. Него да он ни у том случају не би издајнику никакво зло учинио кад би га на веру узео. Мирко је разумео на што се нишанило и јако се разједи, али ипак отрпи (он то уме). Сутра дан, кад је Дучић при уласку у Трпезарију (ја сам сад присуствовао) назвао Бога, Мирко му не хтеде одговорити. После се разговори заподену о ситницама и Маша једном приликом Мирку намигну. Дучић, познавајући њихове начине, јако се разједи и разговор пређе у ватру. Мирко подмакне без икаквог а пропос неке фотографије у којима Дучић лепше и веселије него у осталим изгледа а овај, као калуђер према таквим вицовима чувствителан рече, да би он има више за друге рећи, него што би ико противу њега што показати могао. Књаз држећи да се ту њихове личне ствари разумевају одмах скочи на Дучића. (Ову сцену није нужно подробно описивати у којој је сваки свој положај заборавио био). После дугог викања и пошто сам се ја дигао да одлазим, кад ствар нисам могао поравњати, Књаз ме задржа, а он са Дучићем оде у одвојену удаљену собу да се експлицира, но одмах затим сам дође и мене зовну, сигурно из страха да му Дучић какво зло не би учинио, јер је био у јарости. Преда мном је заповедао Књаз Дучићу неколико пута, да говори шта он противу кога има, и чим овај уста отвори он стане викати да ћути, јер се бојао ствари, за које није хтео мене за сведока. Ово напослетку није имало никаква смисла. Књаз у јарости пребацивао је Дучићу како га је он начинио човеком, но да су га "шумадински дукати покварили", али он нема да расипље и, кад га је Дучић замолио, да се не љути, он га са "марш напоље" истера. Дукати шумадински, као што се види, били су главна ствар.

Књаз је сутрадан, кад му је Дучић своје решење напустити Црну Гору саопштио, настојавао свим средствима да га заустави, приметивши му том приликом да он као Књаз, зна боље, која му је политика кориснија, на што му Дучић одговори: "Господару, ја нисам дошао данас да говорим о политици, али ми дозволите опет рећи да ја држим да сте ви на погрешном путу а време ће скоро показати који има разлога".

Књазу није толико стало било што Дучић, одлази, колико се бојао да овај у Србију не дође и одатле његове планове у Ерцеговини почне кварити; затим ми је по Станку Радоњићу и поручио да би му криво било, ако Дучић у Београд дође. Књазу још нико није казао да ће Дучић у Београд ићи, али он све од тога зебе и оног часа, кад му је Дучић јавио, да не мисли више остати на Цетињу, он је дотрчао мени и узнемирен рекао ми: "Дучић, дакле, иде право у Београд", нашто му ја одговорим да је Дучић мени казао да жели ићи за неко време у бању и Дубровник а за Београд да ми ништа говорио није, но да му ми не би сметали у Београду живети. Дучић ми после рече да о Београду Књазу ништа није говорио. (Ово је био начин кушати ме).

 

Можда неће излишно бити и о једној смешној ствари нешто рећи. Нека протува енглеска, који је по крајевима турским шврљао, дође на Цетиње и у највећем поверењу каже Вацлику, да је наишао на један свод у земљи пун дуката, и један кип од сува злата. Књаз и Мирко у највећој тајности одмах отправе Вацлика са Енглезом да благо нађу, па да се нареди како да се на Цетиње пренесе, но цео им труд буде узалудан. Ја сам сумњао да није Књаз том приликом какву другу шпекулацију имао у виду, но сви су изгледи да је велику надежду на проналазак блага имао, јер је Енглеза што га је обмануо неколико дана затворена држао. А за мене је лично велика штета што се благо није нашло, јер ми је Књаз већ хиљаду наполеона обећао био. Ми смо се често смејали и говорили, да ће Вацлик, уместо блага, донети само нос од кипа.

При свем том што је мој положај према расположењима Књаза и Мирка за Књаза Михаила и српску политику врло тежак био на Цетињу ипак нисам велике неповољности искусио нити од Књаза нити од Мирка а остали су ме свагда са поштовањем предусретали. Истина је да сам непрестано на опрезу морао бити и на сваку реч пазити, јер Црногорци кад им иде у рачун у толико су више неучтиви код своје куће, а колико на страни пузе.

Они немају поњатија о обавези коју један човек у својој кући према странцу мора имати; то је за њих прилика да вам кажу оно што вам иначе не би смели казати. Мирко је само једно вече, кад смо на лађи били, и то на страни, заподео неки разговор о томе како Шумадинци псују, но ја сам се чинио да ништа нисам чуо и сишао у салон. У салону пак, почем сам чешће ударао главу у таван, рече ми Књаз смејући се "море чувај главу, јер та глава мени треба", нашто Мирко, који је већ ту био, примети да они имају на Цетињу мајстора, који уме сврдлом главе оправљати, но ја му не останем дужан, рекавши да је тај мајстор вешт оправљати на тај начин, црногорске но не шумадинске главе. Мирко је од тога тренутка напустио мисао, да би ме у шали где би се они на њихов глупи црногорски начин смејати могли и пробати увукао.
Ја се, дакле, што се понашања према мени, не бих имао жалити иако ме је Књаз чешће будирао. Он је свагда имао на памети хвалу г. Гарашанина о мени, која је само за ту цељ казана. Он ме је врло деликатно и из далека обилазио да ме за своје ствари заузме, но ту се јако бојао издати се, јер ме је држао за човека г. Гарашанина. Да је други на мом месту био који се не би према г. Гарашанину пријатељски показивао, Књаз би врло брзо отворен постао. При свем том често је говорио о његовој љубави за уставну владу, и једном приликом казао ми, да би ме он узео за министра и дао ми карту белу за 6 месеци па ако успем да останем и даље, ако не би да се сам уклоним, на што му ја одговорим да ја ни од кога не бих тражио поверење, које за 6 месеци не бих био у стању оправдати.

Од свију незгода на Цетињу најтеже ми је било организовати хватање писама, која су ми из Србије долазила; зато сам морао наредити да ми се писма из Котора одвојено шиљу. Знам да ми је Књаз распечатио и упропастио моје писмо кад је на Његушу пошту примио и писмо, које су ми официри у Књажевом пакету преко Пејовића из Скадра послали. Ово је писмо било у шифрама; ја сам за ово последње писмо запитао Књаза пред Дучићем и он се дао довести у велику забуну. Ја сам му приметио да је штета што је то писмо изгубљено, јер је то рапорт, сигурно људи који су по послу изаслани и који морају о својој радњи известија доносити. О писму том да ми је послато знам од Пејовића, који га је у свој пакет на Књаза метнуо, и кад је дошао на Цетиње сасвим ме безазлено питао да ли сам исто од Књаза примио.  

Књаз ми је подарио на своју славу, Ђурђевдан орден II реда, при поласку прстен, а г. Ивановићу при поласку дао је орден истог реда и сат.

Ово је било сигурно у цељи да нас добро расположи да би дејствовали да му се пошаље четири велика топа. Овде не треба заборавити да се са онима што су већ добили од нас, зими укисељени купус притискује. И остали ратни материјал боље се не чува; на самарима нема каиша, прељки, све то Црногорци односе. Барутана једна близу Цетиња, у којој су ђулад смештена била умало им није пропала и срећа је што се на време муниција пренети могла.

Мени је Књаз Никола наложио, да не кажем Књазу Михаилу да оно што сам од њега самога чуо; то би доиста ипак доста, али за цело не оволико било. Ја сам му на то одговорио, да Књаз Михаило није мене послао да пазим шта Књаз Никола у Црној Гори ради, него да вршим његове налоге. Књаз Михаило води са Књазом Николом много озбиљнију и сигурнију политику, него да би се ова извештајима поколебавати могла.

При поласку самом сенатори и главари што их је на Цетињу било дошли су да ми кажу збогом и да се Књазу Михаилу препоруче. Петар Вукотић, Иво Радоњић, Ђуро Матановић, молили су ме, сваки одвојено, да се на њих потпуно као на стен ослонити можемо и, кад буду околности изискивале да се на њих обратимо. Смешно је само било видети како су ме сваки од ових из друштва један за другим извлачили да се на само са мном опросте

Заборавио сам поменути до сад, да ми је Књаз говорио, да му се да један плац за њега, један за Мирка, један за Вукотића, а један за Дучића; овога је последњег у последње време већ изоставио, а ја сам предложио г. Гарашанину Ива Радоњића. Не би неполитично било образовати једну црногорску малу (махалу) у Београду и јавити сваком од главнијих људи, да имају овде по један плац на коме могу кућу зидати, али да га не могу, док се не доселе продати. Ово би била јефтина политика која би нам од ползе била.

Заборавио сам и то назначити да је нови руски конзул, г.Иванов долазио да учини подворење. При свем том што овај никаква рада са Црном Гором нема, Књазу је при првом састанку замерио његовим претензијама и казао ми да му је то антипатичан човјек.
 

*Румунског представника