О Црној Гори уопште

I

О Црној Гори уопште

Ни једна земља, можда, на кругу земном не оправдава тако потпун свој назив као Црна Гора. Кад се из Котора погледа на кршеве скоро перпендикуларне, који га са страна Црне Горе заклањају и преко којих треба у Црну Гору прећи, прва мисао која се путнику намеће та је да преко тих стена људске душе не може бити. Међутим, опет, нужда је натерала људе да тамо живе, ако не у благостању, а оно бар у независности од странаца.

Црна Гора подељена је на 8 нахија, а свака од ових на више капетанија.

Од свију нахија Катунска, која праву Црну Гору образује и из које су, после Црнојевића, владајуће фамилије произилазиле, једна је од најпустошнијих. Кречни камен замењује земљу овде; све планине наличе на гигантске гомиле набацаног камења. По гди-гди, по неко мало парче крша, обрасло највише слабом буквом, а кад-кад и раштрканом, растовом шумом ремети незнатно тужну монотонију пустоши. Од ретког зеленила, које се на тим кршевима приметити даје, нема до ниског биља, понајвише тако званог пелина. Најбоље земље за обделавање находе се на Његушу, где један дан орања преко 50 дуката вреди. Оно земље што се у долини цетињској находи не одговара плодности земље његушке, јер је на Цетињу дивљина тако велика да су све ливаде маховином постављене. Поред Његуша, Цетиња и Чева, находи се по кршевима овде-онде парче земље, које Црногорци са највећи трудом обдељавају.

Није ни мислити да је земља која се овде обдељавати даје довољна да и трећину постојећег житељства нахрани. Предео није шумовит, и без сваке је паше за подизање стоке. На том крају најбоље роди кромпир (црногорска кртола) и, ако је веровати казивању, земља је за тај усев фабулозно плодна. У целој овој нахији нема, до једног живог извора и испод врха Ловћена, који Ивановим коритима називају, иначе се свуда вода за пиће као и за стоку из бистирника добија. Све воде, које се од снегова и киша у том крају скупљају, одтичу средством понора. Једна част у залив которски, уз сами Котор, а друга у Скадарско блато, путем Црнојевића реке.

Од хране, дакле, производи се овде највише кртоле, нешто жита а по где-где може се видети и слабог кукуруза (руметин) поред других баштених зеља. Стока је тако слаба да може бити оваца, које не теже више од 8 ока. Лети мало смока од млека, сира, а зими кртола, заливена промућеним у води кукурузним брашном, једина је храна сиротиње, а суво месо од сваког рода стоке имућнијих...

Клима је у катунској нахији одвећ непријатна: сунце је несносно у кршевима, а честе и јаке влаге, као да се у облаку живи, још су несносније.

Басен бјелопавлићки, који Зета целом дужином пресеца, најплоднија је земља у данашњој Црној Гори. Ту све роди што се у нашој моравској долини подизати даје, а поред тога од јужних плодова и смокве и маслине, но у малој количини.

Ријечка нахија плоднија је од Катунске, у њој се ради највише руметин на земљу, коју блато сваке зиме водом покрива, а у пролеће оставља на суво.

Црмничка нахија, веле, једина је која се уредном радиношћу одликује. У њој се производе најбоља вина која, кад би се добро уредила, могла би далматинском вину конкурисати. Ту има смокава, маслина и шипка, но никако у таквој количини да се за знатни извор употребити могу.

Дробњаци и Васојевићи одликују се добром пашом за стоку.

Изузевши Црмничку нахију, која се уредним радом и чистим животом кућевним одликује, једна карактеристика може важити, што се благостања тиче, за сву осталу Црну Гору. Куће су све од камена и често на два боја. Но овде се може слободно рећи а у кући ни камена. Тешко путнику који пролазећи кроз Црну Гору, не би све што му је од преке потребе собом носио. Осим зграде за преноћиште, која се нечистоћом сваког рода одликује, ничег другог нема. У Бјелопавлићима, где би се већем благостању, због природе земље, надати могао, иста је сиротиња и то због тога што је тај басен служио увек за прво бојно поље при сваком рату између Турака и Црногораца. У последње доба три пута је Орја Лука паљена, два пута од Турака а један пут од Кнеза Данила. Трагови од рата 1862-ге још се свуда виде.

О производима Црне Горе уопште нема се што рећи. Мало хране што се подигне, једва достигне да одржи живот бедном народу, који, нема године, кад се куповањем кукуруза са стране не помаже. Трговине, за коју кажу да је некад била у бољем стању, сада скоро нема никакве. Трговачко место Ријека, престоница Црнојевића, пошто су их Турци из Жабљака потисли, сада се находи у највећем опадању. Томе је, говори се, узрок поквареност Цеклињана који су све на карте проиграли, а у нечему новоустављене царине под данашњом владом. Цеклињанима припадају познати риболови укљева (скорањаца) на Скадарском Блату чега се највише у Јужну Италију шаље. Ово је управо, може се рећи, поред нешто мало сува меса (кастрадиле) - и руја, једини артикл трговине.

Путева у правом смислу речи у Црној Гори нема. Најглавнији пролаз од Котора преко Цетиња на Рјеку; други од Цетиња на Бјелопавлиће, преко Рјеке, а и горњи преко Гарча; Сви остали пролази просте су стазе по кршевима.

Популација целе данашње Црне Горе износиће сразмерно војсци коју подићи могу, узимајући у рачун да се врло млади и доста стари за војне сматрају, 100 хиљада. Што се телесног склопа и здравља тиче, сви су врло снажни, чега је узрок јако и тешко движење, на које их склоп земље нагони. Црногорац, који по цели дан кроз кршеве путовати може, врло лако сустане у равници, сигурно због ненавикнућа. Темперамент је Црногораца у Катунској нахији одвећ суморан; у осталим нахијама много ведрији.  Са радом се ни једни не одликују. Иако је Црногорцу стидно жену посећи, није му зазорно да га жена храни. Кад год се путује по Црној Гори жене се употребљавају за пренос багажа. Жене црногорске снабдевају са потребама ратним војнике у боју. Често су Турци примећивали, да је црна црногорска војска добра но да им бела не ваља. Белу војску образују Црногорке, које за време боја иза војске стоје, рањенике прихватају, и плашљивце натерују напред, често и саме Турке својом виком збуњују.

Цео свет говори да су Црногорци велики јунаци, и да је њихова храброст овај комад земље од полумесеца одбранила. Кад човек наиђе на искрена причања о њиховим ратовима, не би то мњење тако у целом примио. Не треба заборавити да су полумесец и крст један поред другог на Цетињу стајали и што су ту турску популацију образовали црногорски потурчењаци а не Турци, томе је узрок што за Турке освојитеље ничега није било, што би их ту примамити и задржати могло. Права Црна Гора морала је последња бити насељена и по свој прилици од ускока који су се по тим кршевима катунским (и сад се чобанске колибе зову катуни), у које је стока лети тјерана, заклањали, да ту свој план у сигурности ставе.

Школа нема скоро никаквих. Она на Цетињу, која је настојавањем Књагиње Даринке нешто боље држана, сада је у највећем опадању, да нема клупа за децу: боље би и то за црногорску шталу, поднети могла. Школа на Граховцу мора још у горем стању бити. У овоме се јако огледа претерана немарност и грабљење за новцем данашње владе, јер од скоро 10 хиљада дуката, које Русија народу даје, могло би се са коришћу незнатна бар частна морални развитак народа употребити, тим више, што је влада на то обавезна.

Свештенство је просто и неразвијено и скоро се ниучему од обична Црногорца не одликује. Најзнаменитији манастири јесу Острошки и Цетињски. Овај последњи имао је велика имања, која су му стари владатељи Црне Горе поклањали, но које му је Књажевство ново све одузело и књажева кућа овим располаже.