XXV
Политика владајућег дома у Црној
Гори
Политика владајућег дома у Црној Гори иде у најмању руку на
присаједињење Ерцеговине Црној Гори и неке части Арнаутлука, а у највишу, на
заузимање престола у целом Српству. За јединством Српства, под владом Књаза
Михаила, никад данашња фамилија Петровић неће без велике нужде и по крајности
пристати. Србија може бити уверена о неизменљивој истини овога потврђења, па ма
какве изјаве братства и патриотичког пожртвовања долазиле од стране Књаза
Николе. Међутим ово је његова проста и гола жеља: Ништа се у ствари не ради да
се до пожелане цели дође; јер плетења са људима који противни данашњем стању у
Србији, надежде на заставу у Пешти и на пошиљања медаља за јунаштво у рату од
1862-год. неће по свој прилици, положеном остварењу тежње ни у длаку допринети.
На против све се тако ради као да би Књажева фамилија имала зебње да ће се
скоро из Црне Горе селити. Грабљивост, отимања јавна и приватна, убиства и
сваког рода независности отуђили су им, може се слободно рећи, и саме Црногорце
а камо ли друга племена, са којима Црногорци у сваком рату сто пута горе него
сами Турци поступају. Нештеђење ни људи ни ствари учинило је, да би се сви радо
курталисати желели.
Према цијељи, којој владајућа фамилија тежи, она се наслања
и на страну политику, која ову цел потпомаже. Француски уплив и ако је још са
Књазом Данилом отпочео у Црној Гори утврђивати се, није до данас успео из
Биљарде изаћи. Књаз, Мирко, нешто Иво Раков и Књагиња Даринка, и од пређе,
једине су личности које су о Французима рачун водиле иначе је народ без
изузетка сав Русима и Србима одат и са жалошћу гледа гди се Књаз држи са
галиотима Французима само зато што су Руси Србији много више него њима
наклоњени и што се нада, плашећи Французе својом оданошћу Србији, од њих што
год добити моћи, тиме прву улогу у Српству шчепати и на Душанов престо сести.
Иако је Књаз у последње време јако Русе будирао ипак је од њих јако зазирао. Он
је пробао више пута да добије код Руса, по његовом држању, изгубљени скок, али
је свагда озбиљно на савез са Србијом упућиван био. Па кад се узме да је Русима
наш уговор познат, лако је поњати јед и замерање књаза Николе што се Петровића
фамилија, коју Вист тако оштро заступа, тако лако у Петербургу напушта.
Французи, на против, радили су сасвим у противном правцу,
зато су на толике готовости на Цетињу и нашли. Књазу црногорском није до тога
да учини профитирати српство од политичких околности, него до тога да не изгуби
скока према Србији. Зато је садања француска влада и добро дошла била, којој је
стало било одцепити Црну Гору од нас, у надежди да ће општи покрет тако
спречити моћи.
Овде, можда, не би излишно било изјаснити какви су узроци
натерали Књаза да при оваквим расположењима са Србијом уговор потпише.
Књаз се Никола надао прво да ће са својом црногорском
вештином успети да добије том приликом у виду накнаде 50 хиљада дуката, коју је
суму по г. Дучићу тражио. Да добије затим толико ратне спреме, с којом би своје
претензије остварити могао и наметнути се целом Српству за владаоца.
Ако би се ове користи измакле; да се осигура, у крајњој
околности наследити Кнеза Михаила. Ово је условије и била основа њихова
преговарања.
Но вештина црногорска остала је овде са свим изиграна;
противно све скоро догодило ономе на шта се ишло.
Уместо педесет хиљада дуката добио је Књаз Никола 3 хиљаде;
ратне спреме показале су народу црногорском шта Србија вреди и шта може учинити
и отворила јаке апетите код војвода и осталих главара, који су условија за њих
стављена у уговору намирисали, за платама српским, које су према њиховим
садањим доиста огромне. А уместо осигураног наследства добио је Кнез Никола
годишње уживање са титулом принца.
Ово су стварни резултати, који забрањују освртати се на
дворска шепртљања у политици, како страној тако унутрашњој.
Нема коментара:
Постави коментар