III
Политичке установе у Црној Гори
До времена Књаза Данила, владика као врховна црквена и
световна власт био је врло често, у ствари, без икакве власти. Главари племена,
који су састављали сенат на Цетињу, били су све, и опет је свако племе за себе
ратовало, за што и кад је хтело; остала
су му обично у помоћ долазила. Данило је управу у Црној Гори централисао у
своје руке, и то не без велике противности главара, који су најпосле Црну Гору
напустили, бојећи се убиства. Не треба за то држати да је Црна Гора у потпуном
смислу овоме централизму управо подлегла; пошто се и данас старешине у племену
само из истог племена узети могу.
Прича се да су потајни начини убиства, били пређе у
великој моди, тако, да су владике грамзећи за светском власти многе главаре на
веру домамљивали и у Биљарди (кући књажевој) убијали; и последњем владики Петру
оваква се дела пребацују.
У политичком погледу са тачке интереса целокупног
српства ова је промена установе државне у Црној Гори врло штетна. Много би лакше
било теократну Црну Гору великој српској држави, која се образовати има,
присајединити, него данашње Књажевство, у коме династички интереси, велико
место заузимљу. Поред тога главари племена, који су били скоро међу собом
равни, лакше би нове услове примили у којима би се, наравно, њихово стање побољшало,
него садањи Књаз Црне Горе.
Ко би данас хтео писати историју првобитних народа са
патријахалном управом, ништа му корисније не би било, до проучити данашњи начин
управе у Црној Гори.
Књажевство насљедствено од времена Књаза Данила, није
од тога доба никакве промене унутрашње управе у духу побољшавања искусило. Чисто
изгледа, да је својим положајем, стањем и развитком житељства на вечиту
непокретност осуђено, јер му сва средства, у свим данашњим околностима, не само
недостају, него се и она што их има, у место да у напред иду, умањују.
Прва је политичка власт у Црној Гори. Књаз Он је и у
форми и у делу неограничен. Све државне радње у њему се стичу. Он је
администратор, судија, извршитељ и законодавац. Са Књазом води коресподенцију
погранични мудир о украденој кози, као год што с њиме министри великих држава о
политици Црне Горе преговарају. Нема ствари државне, или међу приватнима, које
Књажевом решењу не би могла подлезати, ако му се само допада у то мешати се.
После Књаза као државно тело долази Сенат, у чију атрибуцију
спада само на потчињеном степену осим политике спољне, све што се у Књазу стиче.
У Сенату је на другом степену скупљена судска, административна, финансиска,
наставна и све друге радње. Сенат, који је састављен из 15 чланова, имењује
Књаз непосредно, но по највише из главара племена. Сенатори долазе по деловима,
да неизменице своје сенаторске дужности врше.
Локална, админисративна а уједно и судска власт
предате је капетанима, који први степен образују.
Премда ова три степена власти постоје, надлежности
сваке нису опредељење, да се једна у круг радње друге две не меша. Процедуре
нема никакве; све се овде свршава устменим поступком у најтешњем значењу реци.
Памтење старешина сва је државна архива. Шта више и сам Књаз нема своје
канцеларије. Његова се политичка акта находе по Скадру и свуда а за време Књаза
Данила често су била и н а чишћење мундштикла употребљавана. (Док сам ја на
Цетињу био, држао сам акта у мојој путничкој торби.)
Кад је који са решењем капетана, незадовољан, капетан
и тужитељ дођу пред Сенат или Књаза и ту “давијају” (суде.)
Обичаји (такозвани Закон Књаза Данила скоро је без значења)
који се често образују и на решења сенатских, сачињавају законе, по којима се
суди. Врло је интересантно гледати, како судије често заплетена спорна питања
добро расправљају, кад у спору интереси
кога од надмоћнијих нису заплетени. Место је за суђење зими око огња, а лети је
пред крчмом или гдикод на ливади.
Кад год Књаз кроз Црну Гору путује сви се околни
давијаши покупе, те им парнице решава. У тима приликама, кад је много посла,
Књаз на једно, Мирко на другој, а скоро сваки сенатор на својој страни суде,
само да “давијаше” што пре отправе. Природно је, да се оваки судоред не може
својом мирноћом и уредношћу препоручивати. Који год код сенатора изгуби ставља
се у групу око Књаза и тражи да му се ту поново суди. Од свију које сам видео
при суђењу, Књаз је најнеразвијенији и највеће погрешке прави. Међутим, сва
своја наређења, обично свагда мења, како Мирко¹) нађе да нису добра.
Од доказа заклетва је најглавнији. Она се у сваком
спору нуди. Људи који највише неистину говоре, поверавају своје интересе таквом
једном доказу, на ком се човек толико на реч поштена човека ослонити може.
Писмени су докази преко мере ретки а званичних скоро никаквих нема.
У кривичним делима као и у грађанским Сенат образује
праву пороту, он суди и осуђује по савести, како на затвор од 24 сата, тако и
на смрт, но догађа се врло често да Књаз или Мирко пошљу кога са пијаце у
тамницу без икакве даље процедуре. (Књаз ми је сам признао да је зимус Сенат
имао муке са једним кривцем, који се није хтео одати, но да га је он својом
виком и ћушкама на признање натерао.) Пресуде се у Црној Гори извршују као што
се и изричу. Највећи драконизам ту се упражњава. Често се догађа, да дужник
није у стању удовлетворити пресуду, и онда је обавезан извршитеље хранити док
год дуг не намири.
Митрополит (народ га зове владиком) је у Црној Гори
прво духовно лице; но из саревњивости или зебње, Књаз се толико меша у црквене
ствари, да се права духовна власт сваки дан на мањи круг своди и омаловажава.
Књаз раздваја бракове, даје дозволе за нове и, кад би му његова тромост
допустила, сумњам да не би и чинодејствовао, бар из забаве.
Данак је у Црној Гори постављен на имање и односно је
скоро јачи од данка, који се у Србији плаћа. Што пак мало данка долази узрок је
томе оскудност у имању. Казивано ми је да данак, укупно са царином, која је на
извоз и увоз пре неколико година стављена, износи од прилике 70 хиљада форинти
у сребру, која сума, поред оних близу 10 хиљада дуката што Русија даје на
развитак и издржавање народа, укупни су извори државни, поред доходка од
глобљења. Ова је казна код Црногораца најчешћа, и то не из научних призрења,
него зато што се глобом каса помаже, а ко се помаже од касе видеће се ниже. Мирко
ми је потврђивао, да се новац на тај начин прикупљен, употребљава за издржавање
тамничара, који ничег немају. Међутим, ако је веровати казивању, Мирко и ту
находи помоћи. Он и оне који су на вечиту робију осуђени, по кратком времену из
тамнице отпушта, само ако су му на терету. Пређе је ова глоба припадала власти
и онда су се велика злоупотребљења чинила, јер не треба често човека стављати
између савести и интереса. Нови је начин непремено бољи, њиме се истина Књажева
каса помаже, али се, у исто време, народ мањем глобљењу излазе.
Цивилиста Књажева није одређена, он са државном касом
као својом приватном располаже. Президент Сената имао је 700 талира, но Мирко
се лако задовољава сада са оним што од државних трошкова претече. Сенатори су
плаћени неједнако има их од 200 до 100 талира. Владика је плаћен 600 т. а
капетани чини ми се, по 30 талира за годину.Више од годину дана почела се
заводити и сад се може рећи да је заведена народна војска у Црној Гори, по начину
усвојеном у Србији. При свем том што се главарство (команда) над војском у племенима само људима из истог
племена дати може ова нова инштитуција не може изостати да произведе знатне
посљедице за државни живот овога народа. Две су власти овом подигнуте једна
поред друге. Стара, која све струке државне
радње у надлежности има и нова која је од ове потпуно одвојена и која са
војском заповеда и управља.
Скоро нема случаја да су се старе власти: војводе,
сердари и капетани латили вежбања у војеним стварима и да су задржали у народу главарство и у
војеном погледу, за то је ово прешло на са свим нове људе. Пошто по
темпераменту сваки Црногорац за главарењем жуди, то ће ови нови положаји у
војсци и то у земљи гди, ако што вредити може, то је војска – створити у првим
приликама велики антагонизам, нарочито кад Црна Гора с нама заједно у радњу
ступила буде. Лако се може догодити да стари команданти у рату, војводе, буду
неспособни руководити нов начин ратовања
са новим ратним средствима, који, ако се употребно буде, они ће морати бити
скартирани.Од овог новог завода народне војске могу се очекивати двогубе важне
последица; прво народ који се својом непослушношћу много не препоручује, навићи
ће се на ред и на солидарно држање, а друго што ће се подизањем нове војне
власти, наћи много угоднији терен за сједињење Црне Горе са Србијом, ако се на
ову нову власт дјествовало буде.
У народну војску ступа народ са највећом ревношћу и
само се онда на тешкоће наилази, кад би кога злостављати хтели, било због
здравља или века; било због домаће инокосности. Образовање прве и друге класе
даје огромне забуне и муке; нико неће у другој класи да остане, сматрајући за
понижење. Ово су, по мом држању последице великог надметања у јунаштву које
главари подхрањују; од туда је произашло
сечење непријатељских глава, а затим носова. Подраживање овако глупе
саревњивости порађа мржњу међу браћом а што
је црње, може у даним тренутцима изложити и успех једног боја; јер онај који
убије непријатеља нема никакве похвале; него онај који му мртвом главу осече
или нос. На овај начин ни носови мртвих Црногораца нису у сигурности. Догађало
се често да се око једног мртвог више њих посвађају док их непријатељи све не
потуку. У Црној се Гори овакво јунаштво т.ј. број одсечених па ма и мртвих
глава при делењу отличја рачуна.
Нема коментара:
Постави коментар